PESMA MOJ DILBERE KRIJE JEZIVU PRIČU! Svi pevamo ovu pesmu u kafani, ali je ISTINA O NJOJ STRAŠNA!

Jedna od najpoznatijih narodnih pesama ovih prostora, “Moj dilbere”, u sebi sadrži osećaj patnje ljubav*ice koja svog V0JNIKA  ispraća na put…

Njamu je vreme da krene dalje, a ona ostaje u plaćenom R0PSTVU , kroz pesmu se sećajući trenutaka provedenih sa svojim delijom. Da bismo u potpunosti razumeli ovu sevdalinku, treba navesti određene okolnosti iz vremena kada je ona nastala.

U Turskoj je tokom 18. i početkom 19. veka postojala posebna najamnička konjica, takozvane krdžalije. U toj V0JSCI je, pored Turaka, bilo ratnika svih balkanskih narodnosti i vera. Najmljeni za hranu i platu, ovi odvažni ra*nici polagali su pravo i na plja*ku. Njima su pripadali oni koji nisu marili za miran rad ni izučavanje zanata, na osnivanje porodice niti svog doma.

Ovi avanturisti – “turski hajduci” – su na svojim dobrim i bogato zakićenim konjima krstarili preko Balkanskog poluostrva, s jednog kraja na drugi, B0REĆI se za onoga s kim bi se njihov starešina P0G0DI0 da im bolje plati.

Кrdžalijama su se naročito koristili sultanovi od*etnici. Mlad i pljačkom obogaćeni V0JNIK avanturista, uživajući u dobrim konjima, jašući u bogatom odelu i opremljen sjajnim oru*jem, živeo je lagodnim životom “od danas do sutra”.

Pored svih ovih prednosti, mladi krdžalija uživao je i u lepoj pesmi, a u pij*nom veselju svoju naklonost iskazivao je i prema lepim ženama. To su, kao po pravilu tog doba, bile mlade pevačice ili igračice. Njih su krdžalije uzimali za ljubav*ice, da im se “nađu” u svakom njihovom privremenom boravištu.

Takvom jednom krdžaliji, kao svom dilberu (ljubav*iku), predala se negde u nekom gradu balkanskom, neka igračica. On joj je postao sva ljubavna čežnja, za nju je on bio pravi gospodin, u njega se isuviše zaljubila i uzdišući pa*ila. Nudili su se ovoj lepotici za dilbere i drugi, bogate čaršilije – “bazerdžani” (trgovci), kod kojih bi mogla da živi kao gospođa u čaršiji. Ali je ona volela samo svoga “deliju”.

Neminovno, dođe i čas ras*anka. Кrdžalija će, danas­-sutra, krenuti u neki drugi daleki grad. I ona bi s njim, ali ne može. Da bi mu se odužila za provedene “slatke časove”, nudi mu se da je proda kao R0BINJU nekom bazerdžanu, a da za dobijeno zlato njen voljeni “pozlati vrat” svom D0RATU (konju).

To je značilo da se u konjsku grivu upletu biseri, zlatne i srebrne žice, pa da ga takvog “delija PR0TERA kroz čaršiju”, da grad na taj način sazna kakav je on junak. A ona će, kao R0BINJA bazerdžanova, skrivena iza reše*aka na prozoru što gleda u čaršiju, pratiti pogledima i uzdasima svog deliju, tiho mu pevušeći sledeće stihove:

“Moj dilbere, kud se krećeš?
Što i mene ne povedeš?
Povedi me u čaršiju,
Pa me prodaj bazerdžanu.
Uzmi za me oku zlata,
Pa pozlati Doru vrata.
PR0*ERAJ ga kroz čaršiju,
Da te vidim k’o deliju…”

Comments are closed.

U skladu s novom europskom regulativom, USN je nadogradio politiku privatnosti i korištenja kolačića. (Cookies) Kolačiće upotrebljavamo kako bismo vam omogućili korištenje naše online usluge, što bolje korisničko iskustvo i funkcionalnost našeg portala, prikaz reklamnih sadržaja i ostale funkcionalnosti koje inače ne bismo mogli pružati. Daljnjim korištenjem portala, suglasni ste s korištenjem kolačića. PrihvatiPročitaj više